У СПЕЦИЈАЛНОМ РЕЗЕРВАТУ ПРИРОДЕ „ГОРЊЕ ПОДУНАВЉЕ” Зов јелена У овом резервату код Бачког Моноштора, пуном шума, бара и канала, шевара и влажних ливада, живи најбројнија популација европског јелена у Србији. Леп, самотан у својој скровитој слободи, крајем лета и почетком јесени он својом риком прожима све овде. У време парења. Свако ту бива премерен и проверен, на чело могу само најбољи. Знају то не само кошуте, него и сва природа, која својим тајнама не престаје да нас поучава
Пише: Виолета Милутиновић
Фото: Зоран и Виолета Милутиновић
Насеље Дондо налази се крај рукавца Дунава, у оквиру специјалног резервата природе „Горње Подунавље”. Резерват насељава најбројнија популација европског јелена у Србији. Читаво подручје богато је шумама, шеварима, барама, каналима, влажним ливадама. Такво, прија разноврсним инсектима, водоземцима, птицама и сисарима. Биљни свет је богат, условљен плавним и подземним водама. И само насеље Дондо погодно је за мрешћење рибе.
Стари понтонски мост преко канала „Дунав–Тиса–Дунав”, изграђен осамдесетих година прошлог века, потпуно је уништен и ван функције. Зато смо своје путовање од Бачког Моноштора до насеља Дондо наставили дрвеном скелом „Безданком”. Та скела користи се и за превоз трактора са приколицама, камиона, дрвне грађе, као и бројних туриста, али, срећом, избегли смо велике гужве.
Након успешног искрцавања ушли смо у шуму, која нам је подарила хладне сенке и освежавала нас тихим ветром. Оштар мирис дивљачи прaтио нас је све до насипа којим стижемо до шармантне чарде, смештене тик поред реке. Цвркут птица, протрчавање веверица и слободно шеткање дивље свиње били су као добродошлица. Сама чарда као да нас је вратила на руб неког другог времена. Није било текуће воде ни струје. Пила се хладна бунарска вода из лонца, а агрегат би се укључивао повремено. Место као ван цивилизације, дивно за све оне који немају ништа против робинзонских услова живота. Овдашњи аласи седели су на дрвеним клупама, испијали своје пиће и ћаскали. Иако нас нису познавали, топло су нас прихватили и убрзо понудили рибљим ручком. Уз њега је било много лакше приволети ренџера да нас наредних дана поведе у обилазак рита. Било је време парења јелена, што подразумева ограничено кретање кроз ловишта, тако да нам је његова помоћ била неопходна. Јелен је скровит, самотан у својој слободи и својим заклонима. С друге стране, пун је лојалности, привржености и љубави. Врхунац љубави доживљава крајем лета и почетком јесени. Свој полни жар изражава заглушујућом риком, чиме указује на своје присуство и чува територију. Тај љубавни зов кошуте разумеју, а ривали га се чувају. Цео ритуал употпуњен је поносним шепурењем и показивањем рогова. Кошуте су све време опрезне, а сигурност налазе у густишу шуме, стрпљиво чекајући исход ривалства и свог изабраника. Кошуте бирају мужјака са „дубљим гласом”, као знаком његове доминације. Са њим добијају јеленско теле, а након тога више се никада не морају срести.
У ПРАСТАРОЈ ИГРИ
Првог јутра, пре изласка сунца, дозивала нас је шума испуњена риком јелена. Рика се разливала свуда око нас, по стазама, ливадама, пропланцима, међу цвећем и дрвећем. Птице су запевале, инсекти поскочили, дивље свиње потрчале, кошуте се пробудиле и уздахнуле. Сунце је провирило, ливаде се зацрвенеле, шевари зажутели, трава се подигла. Простор око нас је растао, пунио се и дисао златном симфонијом. И ми смо постали саставни део свега око нас. Рика јелена је постајала све речитија. Његов унутрашњи, хормонски глас носио је страсну љубавну понуду, скоро опипљиву. Када је подигао читаву природу, изненада је утихнуо и удаљио се. Потом је настао празан мук. Измаглица је омекшала, зора исцурела и у зеленилу се зачула тишина. Убрзо, други јелен нам је донео нову лепоту. Док је ходао пратила га је снага, поноситост и чудновата чистота. Као посматрач са оближњег насипа, на тренутак је застао у тишини, осврнуо се ка нама, а потом је нежно роговима додирнуо шуму и тајновито се стопио са њом.
Устали смо са насипа, стресли прашину са себе и пљеснули рукама. Тако смо поздравили наше прво јутро овде и дочекали нови дан. Вратили смо се до чарде да средимо утиске. Нисмо желели да пребрзо потрошимо срећу која нас је пратила и чувала. Следећи призор, предвечерњи. Борба између два јелена и мирис њихове пожуде као да су обухватили све, па и нас. Док су укрштали рогове, гуркали се и подбадали, ваздухом се преносио необичан звук. Ширио се шумом као некакав ехо, одбијао се и улазио у свачије уши. У пресудном моменту, на позорници су пале маске и откриле слабијег јелена. Изморен и разбијеног морала, невољно је закорачио ка шуми и изгубио се у њеном простору. Безимену ливаду поново су покрили предвечерњи мир и чедност. Тихо смо напустили чеку, на коју је потом слетео и шћућурио се стари гавран.
НОЋИ КОЈЕ СУ САЧУВАЛЕ ТАМУ
Један за другим, дани су пролазили. Кроз свежину моношторског ветра, наједном се зачуло шушкање. Излетео је само врабац. Онда смо угледали сенку. Био је то јелен који је искочио из шуме и свом снагом разлио мирисе јесени. Испуњене слашћу тог мириса, за њим су послушно похитале кошуте. Пратиле су најбољег, следиле сваки његов корак. Њему, као каквом величанственом вођи харема, ни витез није био раван. Нагонска радост јелена носила је сву славу, коју ни једна оловка не би могла нацртати. После те представе, у којој су доминирали вођство и оданост, завеса је пала и они су нестали у сигурности шуме. Јелен је за собом оставио дуге сенке поражених љубавника и мртвих љубави. Ми смо још једном осетили непогрешива правила природе и своје дивљење према њој. Пуни радости и празних стомака, кренули смо назад.
Сваке вечери осмеси аласа и викендаша нудили су нам добродошлицу. Тада није било водича, временских ограничења, нису нам биле потребне мапе ни путокази. Играли смо карте, јели свежу рибу, грицкали семенке, задиркивали се и смејали. Сви смо били луталице у слободи природе, а чарда нам је била коначни дом. Када би нас месец покрио и обасјао Дунав, наше гласове би заменио смех шакала, бесомучна рика пожудних јелена, звук кад дивља свиња удара у канте, пас који плашљиво лаје. Заправо, спознали смо најдубљу тишину и доживели праве ноћи, ноћи које су сачувале своју таму.
***
Борбеност
Јелен се истински и неодступно бори за опстанак своје врсте. Исто тако брани и своју територију. Знали смо то када смо се упутили ка насељу Дондо, у потрази за овим лепотанима, и то баш у време њиховог парења.
***
Однос
Свет природе и њени становници изненађују нас и задивљују својом тајновитошћу, одувек и заувек. Нуде нам сву своју лепоту и светлост, покрећу нас на истраживања. Створили смо свој посебан однос према животињама, брдима, боровима, облацима, рекама... И чврсто се везали за тај свет.
Насеље Дондо налази се крај рукавца Дунава, у оквиру специјалног резервата природе „Горње Подунавље”. Резерват насељава најбројнија популација европског јелена у Србији. Читаво подручје богато је шумама, шеварима, барама, каналима, влажним ливадама. Такво, прија разноврсним инсектима, водоземцима, птицама и сисарима. Биљни свет је богат, условљен плавним и подземним водама. И само насеље Дондо погодно је за мрешћење рибе.
и ван функције. Зато смо своје путовање од Бачког Моноштора до насеља Дондо наставили дрвеном скелом „Безданком”. Та скела користи се и за превоз трактора са приколицама, камиона, дрвне грађе, као и бројних туриста, али, срећом, избегли смо велике гужве. 
повремено. Место као ван цивилизације, дивно за све оне који немају ништа против робинзонских услова живота. Овдашњи аласи седели су на дрвеним клупама, испијали своје пиће и ћаскали. Иако нас нису познавали, топло су нас прихватили и убрзо понудили рибљим ручком. Уз њега је било много лакше приволети ренџера да нас наредних дана поведе у обилазак рита. Било је време парења јелена, што подразумева ограничено кретање кроз ловишта, тако да нам је његова помоћ била неопходна.
Јелен је скровит, самотан у својој слободи и својим заклонима. С друге стране, пун је лојалности, привржености и љубави. Врхунац љубави доживљава крајем лета и почетком јесени. Свој полни жар изражава заглушујућом риком, чиме указује на своје присуство и чува територију. Тај љубавни зов кошуте разумеју, а ривали га се чувају. Цео ритуал употпуњен је поносним шепурењем и показивањем рогова. Кошуте су све време опрезне, а сигурност налазе у густишу шуме, стрпљиво чекајући исход ривалства и свог изабраника. Кошуте бирају мужјака са „дубљим гласом”, као знаком његове доминације. Са њим добијају јеленско теле, а након тога више се никада не морају срести.
Првог јутра, пре изласка сунца, дозивала нас је шума испуњена риком јелена. Рика се разливала свуда око нас, по стазама, ливадама, пропланцима, међу цвећем и дрвећем. Птице су запевале, инсекти поскочили, дивље свиње потрчале, кошуте се пробудиле и уздахнуле. Сунце је провирило, ливаде се зацрвенеле, шевари зажутели, трава се подигла. Простор око нас је растао, пунио се и дисао златном симфонијом. И ми смо постали саставни део свега око нас. Рика јелена је постајала све речитија. Његов унутрашњи, хормонски глас носио је страсну љубавну понуду, скоро опипљиву. Када је подигао читаву природу, изненада је утихнуо и удаљио се. Потом је настао празан мук. Измаглица је омекшала, зора исцурела и у зеленилу се зачула тишина.
Убрзо, други јелен нам је донео нову лепоту. Док је ходао пратила га је снага, поноситост и чудновата чистота. Као посматрач са оближњег насипа, на тренутак је застао у тишини, осврнуо се ка нама, а потом је нежно роговима додирнуо шуму и тајновито се стопио са њом.
Следећи призор, предвечерњи. Борба између два јелена и мирис њихове пожуде као да су обухватили све, па и нас. Док су укрштали рогове, гуркали се и подбадали, ваздухом се преносио необичан звук. Ширио се шумом као некакав ехо, одбијао се и улазио у свачије уши. У пресудном моменту, на позорници су пале маске и откриле слабијег јелена. Изморен и разбијеног морала, невољно је закорачио ка шуми и изгубио се у њеном простору. Безимену ливаду поново су покрили предвечерњи мир и чедност. Тихо смо напустили чеку, на коју је потом слетео и шћућурио се стари гавран.
Један за другим, дани су пролазили. Кроз свежину моношторског ветра, наједном се зачуло шушкање. Излетео је само врабац. Онда смо угледали сенку. Био је то јелен који је искочио из шуме и свом снагом разлио мирисе јесени. Испуњене слашћу тог мириса, за њим су послушно похитале кошуте. Пратиле су најбољег, следиле сваки његов корак. Њему, као каквом величанственом вођи харема, ни витез није био раван. Нагонска радост јелена носила је сву славу, коју ни једна оловка не би могла нацртати. После те представе, у којој су доминирали вођство и оданост, завеса је пала и они су нестали у сигурности шуме. Јелен је за собом оставио дуге сенке поражених 
љубавника и мртвих љубави. Ми смо још једном осетили непогрешива правила природе и своје дивљење према њој. Пуни радости и празних стомака, кренули смо назад.
